Topla majska noć, opijena teškim mirisom lipe i jorgovana, zagospodarila je gradom koji je već polako tonuo u san. Povremeno bi se začuo lavež pasa lutalica, zvuk automobila a onda bi opet zavladala tišina. Na nebu su već uveliko žmirkale zvezde.

Crnokosa devojka sprema se za počinak ali još jednom je izašla na terasu da proveri da li je njen mačak dolazio. Činijice sa hranom i vodom su bile pune. Dešavalo se i ranije da mačak ne dodje par dana, a onda se pojavi gladan, prljav i umoran, ali ne ovoliko dugo. Živela je sama i mačak je bio njen član porodice. Brinula je o njemu i nikako nije mogla da se navikne na njegova lutanja. Danju bi dremao na kauču dok je ona slikala, a noću je skitao. Bio je najlepši i najveći mačak u kraju.

Bacila je još jedan pogled u noćnu tminu i okrenula se da udje. Odjednom je začula mjaukanje, negde u daljini. Mjaukanje se ponovilo još jednom i sad joj se učinilo da je mjaukanje iz podruma. Ogrnula je mantil, uzela upaljač i sveću i krenula u potragu za mačkom. Znala je da je to njen mačak, ali kako je ušao u podrum? Možda je u nekoj nevolji? Sišla je liftom, stepenice za podrum nisu postojale, u podrum se silazilo isključivo liftom. Ostavila je malo odškrinuta vrata lifta, upalila sveću i krenula za mjaukanjem. Povremeno je zastajkivala jer je promaja pretila da ugasi sveću. Mjaukanje se čulo sve tiše i tiše, a ona je išla za njim i dozivala svog mačka. Odjednom, mjaukanje je prestalo, nije se više čulo. Nije videla ni jednu mačku. Okrenula se i vratila istim putem. Kada je ušla u lift iznenadila se kada je ugledala mladića obučenog u tamnosivo odelo i belu košulju sa nežnoljubičastim prugama i kravatom nevešto vezanom. Kao da je krenuo na maturski bal, pomislila je. Nikako nije mogla da objasni kako je mogao on da se nadje u liftu. Bojala se tog podruma i danju, retko je silazila, nije ga koristila. Svetlo u liftu je treperilo a tišina je zvonila.

- Dobro veče, ja idem do prizemlja, rekla je tiho. Mladić nije ništa rekao, samo se blago nasmešio i klimnuo glavom, a možda se to njoj i učinilo. Dok je otključavala vrata stana nije smela da se okrene i vidi da li je izašao za njom, ali je čula korake.

Dosta je uzbudjenja za danas! Sutra sviće novo jutro! - pomislila je tonući u san.

Utrčala je u zbornicu, kolege su već pile jutarnju kafu. Koleginica do nje čitala je novine. Ona je razmišljala o neobičnom susretu. Odjednom u novinama slika mladića, isto odelo, ista košulja, ista kravata, obučen kao sinoć. Sećanje. Pomen. U ušima joj je zvonilo. Nije mogla da poveruje.

- Koja nesreća koleginice, taj mladić je poginuo kada se gradila tvoja zgrada, pao je sa skele. Koja nesreća, rekla je u prolazu profesorka matematike.

Ćutala je. Hvatao je strah. Htela je da ispriča svoju verziju priče, ali niko to neće razumeti, praviće je ludom. Odlazeći na čas odlučila je da poseti psihijatra.

18.05.1995.

Vranje

Autor: Dr Mirjana Stojković Ivković, specijalista psihijatrije