Ne klopara više stara vodenica, ne okreće se više njen kamen, ponosno stoji na samoj obali Male reke utonula u vlastite misli i prebira po uspomenama. Žao joj je što ne radi, što danima niko ne prodje pored nje. Otišli su odavde meštani, odselili se poslednji vlasnici, a i nova tehnologija – mlin na struju ukrao joj je posao. Ali on nikada neće biti kao ona, ona ima dušu. A kako je to nekad bilo... priseća se tužno. Pamti ona mnoge dogadjaje koji su obeležili ovaj kraj, ponekad pokuša da ih ispriča brbljivom potoku ali on hučeći pored nje, preuzme reč i priča svoje priče, avanture sa putovanja.

Nekada je bila centar zbivanja, ovde su stizale prve vesti, odavde su se i širile, ovde su donošene važne odluke za selo i pojedinca, ovde su se učila pravila ponašanja i moralnost, ovde su se dešavale ljubavi. Koliko ima samo bajki vezanih za vodenice! Vampiri, duhovi i druga izmišljena bića bili su stanovnici starih vodenica, u priči. Gde su sada oni? Čezne stara vodenica za tim minulim vremenima, želi da se ona vrate a u dubini duše zna da je to nemoguće. Nekada je bila orjentir jer se nalazila na svim mapama i vojnim i civilnim. Služila je ljudima a sada nije potrebna...

Često zavidi potoku na njegovim putovanjima, na belosvetskim pričama  koje on donosi, na njegovu obaveštenost i radoznalost ali to nikad neće da prizna. Ponosno nosi svoje godine, možda ceo milenijum, i smatra da je dovoljno mudra da odoli zubu vremena i nabujalom potoku u proleće. Ne seća se tačno kad je sagradjena, koliko puta je rušena i popravljana, koliko vlasnika je promenila ali zasigurno zna da je najstarija u kraju. Sagradjena je kada su ovde živeli Latini. Često je potoku objašnjavala da je na pet minuta od njih smešteno staro groblje gde su sahranjeni njeni graditelji. Njihove nadgrobne ploče bile su ispisane na latinskom jeziku. Poslednjih par godina ne priča o tome jer je primetila da mnogi noćni posetioci nose te ploče, otkopavaju i uznemiravaju mrtve. Stidi se toga jer ovde su se oduvek poštovali mrtvi i njihove seni i to Latinsko groblje je vekovima bilo netaknuto. Šta se to dešava sa ovim ljudima? Strepi jer ako neko ne poštuje starinu, mrtve, ne poštuje Božje zakone taj neće poštovati ni potomke. Ne želi da polemiše o tome sa potokom  jer on smatra da ona ima zastarela shvatanja, da neke stvari ne razume  jer "nije prošla svet", da je izgubila korak sa vremenom, svaki dan se svet menja. I zato vodenica ćuti i strepi da jednog dana i čovek ne izgubi dušu.

Retko su se svadjali jer se vodenica pomalo bojala ljutog i nabujalog potoka. Na njegove ljubavne zovi nije odgovarala jer se bojala da mu se preda. Pamti i lepe i tužne trenutke ovog kraja, ona je čuvar uspomena, riznica prelepih priča.

Jednom dok su Turci vladali ovim prostorima, grupa vojnika je uhvatila devojke koje su bile u  "lazaricama" u blizini vodenice (lazarice su okićene devojke koje su išle selom i pevale pesme u vreme Lazareve subote, pevale su ono što su domaćini zahtevali - pesme za zdravlje, mir, berićet, i dobijale poklone). Ovaj običaj se održao u selima do današnjeg dana. Seća se vodenica, da je danima i noćima odjekivao lelek obeščašćenih devojaka. Pamti njihove jecaje, tugu tih mladih devojaka koje samo što su zakoračile u devojaštvo a već im prekinuti devojački snovi i maštanja, odredjena im je teška sudbina. Plačući one su se zaklele i bacile prokletstvo da ni jedna devojka nikad iz njihovog sela (selo Goločevac) ne ode u lazarice. Goločevčani primaju lazarice iz susednih sela ali njihove devojke od tada se ne skupljaju. Nisu samo devojke patile zbog tog zlodela, patio je i vojnik Turčin. Da bi okajao grehe napravio je nekoliko česama u tom kraju. Nakon par godina opterećen osećajem krivice doneo je devojci ćup zlata, hteo je da svoj greh plati. Ona nije htela ni da čuje, njena porodica ga odbila rečima da ne želi njegov novac. Zakopao je blago pored vodenice, na mestu gde je počinio greh, obeležio kamenom i otišao.

Prolazile su godine, vekovi i pre par godina u snu jednom čoveku došla je ideja da ispod onog kamena na livadi, pored vodenice ima dukata. Ujutru je odmah došao, izvadio kamen i odneo zlato, ali nikad nije saznao da je on potomak Turčina koji je obljubio njegovu čukunbaku. Stara vodenica ga prepoznala.

Stoji stara vodenica na Maloj reci izmedju dva sela. Ukoliko vas put nanese posetite je, jer će uskoro napuniti hiljadu godina. Mnogo toga bi ona ispričala ali je brbljivi potok sprečava i nikog nema da je sluša.

Ovu priču je meni ispričala u poverenju, kad sam bila dete.

A ja vama u poverenju, da je vodenica sada razrušena, ostali su samo zidovi, nikome više nije potrebna .

U Beogradu, 2009.

Autor: Dr Mirjana Stojković Ivković