Svedoci smo nasilja nad ženama. Muževi tuku, siluju, maltretiraju i ubijaju svoje žene jer smatraju da imaju pravo na to. Kaznena politika je blaga za nasilnike, a žene nemaju kud (u muževljevoj porodici pakao, u roditeljskoj vrlo često nema mesta za njenu decu) i zato ćute i trpe. Po statistici svaka treća žena u Srbiji trpi neki vid nasilja. Znajući da samo srećne žene ostavljaju za sobom zdravo potomstvo moramo se boriti svim snagama u svim instancama društva da poboljšamo položaj žene u našoj državi.

Naša želja je da budemo deo velikog sveta ali i nemogućnost da to postignemo. Hvali nam par velikih koraka da zakoračimo u taj veliki svet: osloboditi se konzervativnih stega, obrazovati se, srušiti predrasude, edukovati se, promeniti zakone, pooštriti kazne za nasilnike, reformisati veru (crkvu).

U našem društvu postoje dve klase, klasa muškaraca i klasa žena. Vekovima su muškarci vladali a žene bile robovi. Žene su procenjivane, prodavane, ubijane. Njihova reč se nije čula i nije uvažavala. Sukob izmedju klasa jos uvek traje. Muškarci čuvaju svoju poziciju a žene bi htele da budu bar ravnopravne. Stiče se utisak da živimo u svetu muškaraca. Muškarci su pisali Svete knjige, odredjivali pisana i nepisana pravila ponšanja, pisali zakone i sprovodili ih u delo dok su žene bile nemi posmatrači i slepi sledbenici.

Da bi poboljšali položaj žene u Srbiji potrebno je da se promeni stav Crkve koji je sada dosta konzervativan, čak i reakcionaran. Da se promeni stav celog društva prema ženi koji je pun predrasuda i na kraju da se promene žene i njihov način razmišljanja.

Čitajući Svete knjige primetila sam da su ženama uskraćena mnoga prava i da se žene tretiraju kao niža bića. Hrist je šireći svoju revolucionarnu misao tretirao ravnopravno muškarce i žene ali su svi apostoli bli muškarci. Najpoznatiji pasus koji promoviše raznoliku ravnopravnost iz Novog zaveta je sledeći: "Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskog, jer ste svi jednaki u Hristu Isusu.” Teolozi, ženomrsci, su kasnije dopisivali delove Novog zaveta i ograničavali prava žene: "Zene! Slušajte svoje muževe kao Gospoda jer muž je glava ženi kao što je Hristos glava Crkvi, i on je spasitelj tela .”

I tako vera opet uspostavlja podredjeni položaj žene. Mnogi teolozi, sveti Avgustin, Toma Akvinski, Martin Luter su se veoma pogrdno izražavali o ženama. Inkvizicija i progon veštica nisu bili slučajni. Pokojni patrijarh Pavle jeste bio skroman ali je bio jako konzervativan i reakcionaran. Pokrivanje glave maramom je simbol pokornosti žene mužu i Crkvi, to je znak vlasti muškaraca nad ženama, i to žena treba da doživljava kao uzvišenost i čast? Znam mnoge žene koje to doživljavaju kao poniženje.

Da bi poboljšali položaj žene u Srbiji potrebno je da se promeni stav Crkve koji je sada dosta konzervativan, čak i reakcionaran. Da se promeni stav celog društva prema ženi koji je pun predrasuda i na kraju da se promene žene i njihov način razmišljanja.

Cinično je kada crkveni velikodostojnici kažu da tretman žene u društvu nije loš samo je "drugačiji". Metodično pobijajući ženska prava, Crkva ženu vezuje za kuću, ubacuje je u zamku porodičnih obaveza. Ako se zna da danas postoje žene rabini u Americi, žene imami u Maroku, da se zaključiti da je hrišćanstvo zadržalo veoma konzervativni stav prema ravnopravnosti polova. Za poslednjih dve hiljade godina nije se ni malo izmenio stav Crkve, niti se izmenio položaj žena u društvu. Svi znamo da je Dositej reformisao crkvu, treba nam sad još jedan Dositej da je opet reformiše.

U Srbiji se negiraju osnovna prava žene, pravo na slobodu mišljenja, izbora i kretanja. Muževi pokušavaju gašenje bistrih umova svojih žena predajući im sve obaveze u kući, od vaspitanja dece, preko održavanja higijene, vodjenja domaćinstva pa sve do negovanja bolesnih roditelja. Mnogi potencijali (vukovci u osnovnim i srednjim školama) prestaju da se edukuju i obrazuju jer nemaju vremena zbog porodičnih obaveza. Mnoge devojke se ne udaju ili beže iz naše zemlje i nalaze druge domovine koje imaju bolje uslove za život, rad i odgajanje dece.

Iz napred navedenog zaključujemo da je pogrešno vaspitanje muške dece da ne rade "ženske poslove". Porodične obaveze se moraju podeliti, nema tu muškog i ženskog posla. Živimo u državi u kojoj je jako teška ekonomska situacija, nedostatak posla, pad moralnih vrednosti i gde vlada kriza na svim nivoima. Porodica treba da je harmonična da bi se opstala. Ukoliko posao preuzme žena, ko će vaspitavati decu? Deca vide da otac ne radi "ženske poslove", da je oslobodjen svih obaveza i normalno da će i oni želeti da žive bez obaveza. Ukoliko svi rade u kući deca usvajaju radne navike i to prenose u porodicu koju osnivaju. Ne stide se kućnih poslova.

Sudovi moraju biti ažurniji. Odmah kad se desi nasilje u porodici nasilnik treba biti pritvoren mesec dana da se malo stišaju strasti, da se on zapita gde je pogrešio, a žena da porazmisli šta će i gde će. Ukoliko se suprug odmah vrati kući - ženi su batine zagarantovane. Nikako odgadjati sudjenje, u tih mesec dana presuditi. Ako je razlog nasilja alkohol, psihička bolest, droga onda izreći meru obaveznog lečenja; ako je zdrav - zatvor. Država ne sme tolerisati nasilje, jer se ta granica stalno pomera. Treba edukovati ljude da prepoznaju nasilje u samom početku i da znaju kome da se obrate.

U Srbiji, imovina se i dalje vodi na čukundedu ili pradedu ...samo da ne bi ženska deca nešto nasledila. Potrebno je da se i to uredi jer ako su žene ekonomski i materijalno nezavisne onda neće trpeti nasilje. Država mora da reši taj problem.

U školama uvesti predmet Domaćinstvo i zdravstvo, na taj način edukovati decu i pripremati ih za život. Kako da održavaju higijenu, da spremaju ručak, koje su štetnosti alkohola i droge, učiti zdrave stilove života, kako izgleda srećna porodica. Učiti decu toleranciji, nenasilnim metodama rešavanja problema, radu, poštovanju drugih i drugačijih. Na taj način deca će lakše uočavati anomalije u svojoj porodici i svom okruženju.

Centri za socijalni rad treba da budu povezani sa policijom i sudstvom i da se brzo rešavaju problemi sa nasilnicima.

Kada žena zna da je zaštićena, da je niko neće tući, mučiti i ponižavati, kada zna kome se može obratiti za pomoć, radiće na svom samopoštovanju i na jačanju svoje ličnosti, na edukaciji, obrazovanju i biće srećna. Vaspitavaće svoju decu da budu dobri ljudi i ostavljaće zdravo i srećno potomstvo.

U Beogradu, 2016.

Autor: Dr Mirjana Stojković Ivković, specijalista psihijatrije