Priče iz moje ordinacije: Pravo na ljubav

Pravo na ljubav, to dragoceno i predivno osećanje, imaju i bogati i siromašni, mladi i stari, lepi i ružni, bolesni i zdravi. I niko nije ni toliko star, ni toliko bolestan, ni toliko ružan za lepu reč, za nežne poljupce, milovanja i snove. U to sam se uverio kad sam sreo ženu svog života.

Rodjen sam sa neposlušnim nogama i zbog toga sam prinudjen da za hod koristim pomoćna sredstva, štake. Da bih pokazao drugima da vredim, a i zbog svojih intimnih potreba i konflikata, i pored svog hendikepa , uspeo sam da završim fakultet. Ubrzo sam se zaposlio nakon diplomiranja. Tek tada sam shvatio koliki sam zid sagradio izmedju sebe i drugih ljudi. Bio je to "berlinski zid" - temelj od sažaljenja, armatura od straha, omalterisan osećanjem inferiornosti. Bio sam ubedjen da sam tako zaštićen od podsmevanja, emotivnih povredjivanja, a ustvari, bio sam u sopstvenom pritvoru. Ja sam samog sebe izolovao od ljudi, umesto da naučim da se branim, da se postavim samouvereno. Sa tim saznanjem otišao sam na banjsko lečenje i tamo pokusao da rušim svoj zid. Video sam ljude sa većim telesnim nedostacima kako žive i kako se ponašaju sasvim opušteno, normalno, kao da su zdravi. To me je podstaklo i počeo sam da se družim sa ljudima, da pričam čak i onim temama koje su bile jako bolne za mene. Kočnice su popuštale i uspeo sam da tim nepoznatim ljudima pružim na dlanu ceo moj život.

Jednog tmurnog dana, dok su oblaci prekrivali sunce, gosti hotela su zaseli ispred TV ekrana. Tada sam ugledao nju. Bila je tako nežna, krhka, izgubljena, plašljiva i kao da je vapila za moju pomoć. Možda je takav utisak ostavila tog trenutka, ali uz to sam primetio da je digla oko sebe veći zid čak i od mog. Odlučio sam da preskočim taj zid, da udjem u njen zivot, da postanem deo njene sadašnjosti i budućnosti. Seo sam pored nje.

- "Nadam se da ne smetam, a hteo sam i da se upoznamo", rekao sam bojažljivo.

- "Slobodno sedi, ne smetaš", odgovorila je moja princeza.

Onda smo krenuli da pričamo kao da se godinama znamo, o svemu: o nama, o našim željama, snovima, porodicama.

Danima smo se družili i ja sam prosto uživao u njenom društvu. Bio sam srećan samo da sam pored nje pa makar i ćutali. Uživali smo rušeci naše nevidljive zidove koji su nam smetali u normalnoj komunikaciji sa drugima, uživali u životu i prihvatali sebe onakve kakve nas je Bog stvorio.

Par dana pre mog odlaska, osmelio sam se da je zaprosim, jer sam shvatio da je ona moj konačan izbor, kao da ju je Bog poslao meni.

- "Želeo bih da ti budeš moj hod i da me vodiš kroz život, a ja ću biti tvoj vid i vodiću te putevima sreće. Kroz moje oko videćes kako vetar njiše lišće, kako padaju pahulje sa neba kao da plešu, kako je lepa duga posle kiše, kako izgleda sunce na zalasku, kako izgleda i koje je boje cveće."

Zastao sam i po prvi put u životu osetio bol u grudima, koji je počeo da se razliva po telu. Tako sam spoznao ljubav, ali nisam znao da ona zna da boli. Ubrzo sam osetio neku neopisivu milinu, neko prelepo osećanje koje sada nisam u stanju da osetim, mada sam u mislima pokušavao. Kasnije, kada smo našu ljubav duhovnu, upotpunili telesnim kontaktima, imao sam isto osećanje. I tada sam došao do saznanja da sam zaljubljen u nju, da je volim, da sam presrećan. Poželeo sam da je zagrlim, da u njenom naručju pronadjem svu izgubljenu toplinu i nežnost, zaboravljene snove i želje, zaturenu nadu i da potvrdim smisao svog daljeg bitisanja. Milovao sam je pogledom. Hteo sam mnogo toga reći, ali reči su mi zastajale u grlu. Tišina je zvonila oko nas. Oboje smo bili u svojim mislima… Kada bih mogao, dao bih joj jedno svoje oko da samo jednom pogleda sve lepote ovog sveta, travu kako raste, pticu u letu, oblake kako se jure na nebu, sunčev zrak kako se razliva i kako budi sve što dotakne, osmeh deteta… Skinuo bih zvezde sa neba i upleo u njenu plavu kosu. I dalje sam ćutao a hteo sam reći.

Iz njenog oka spustila se suza i pokvasila joj obraz. Bile su to oči pune topline i ljubavi iz kojih je izlazio pogled tup i beživotan, ali koji je uspeo da dodirne moj razgolićeni ego i sruši preostali "berlinski zid". Osetio sam kako nam srca kucaju ritmom ljubavi, duše se prepliću kao ljubavnici u zagrljaju.

- "Tvoj glas je najdivnija muzika koju sam čula. Odabraću put ljubavi jer mislim da je to jedini put koji me vodi iz ove tame, to je put prosvetljenja. Ali, pitam se i nisam sigurna da li su to naša istinska htenja ili nam je ljubav pomutila razum. Da li je bekstvo od samoće i jednoličnosti uzburkalo naša osećanja ili je to ljubav izazvala?"

Tada sam je zagrlio, nežno pomilovao drugom rukom i srećan što ću i ja imati životnog saputnika izjavio ljubav: - "Sada si ti moja zvezda vodilja kroz život, moj smisao života. Zajedno ćemo krčiti put ka sreći. Naučićemo kako se treba boriti za kvalitetniji i lepši život, kako treba stoički podnositi i uspehe i poraze. Kunem se svojim životom da ću uvek biti uz tebe, i u dobru i u zlu, da ću biti tvoj zaštitnik.”

Ubrzo smo se venčali, oformili našu porodicu. Bilo je tu svakojakih komentara, ali to nas nije pokolebalo, mi smo se jos više voleli. Imamo dvoje dece, solidan brak, dobre poslove i srećni smo.

Ne zaboravite, svi imaju pravo na ljubav, pokušajte!

Vranje, 1992.

Priča iz ordinacije, Dr Mirjana Stojković Ivković, specijalista psihijatrije